Kada žurka krene neočekivano..
Mesec je bio visoko na nebu te letnje noći. Sredina avgusta. Noć je hodala lagano. Tegljivo.. Ka svojoj smrti.
Veronika je krupnim koracima napredovala ka svojem vozilu. Njene malene ugaone štikle odjekivale su garažom tog hotela melanholično, dosadno, razočaravajuće..
Žurka kod drugarice je bila sve samo ne i lepa zabava. Prilično je glupo glumiti da se dobro zabavljaš kada to nije slučaj. A uz to, nije bio ni obećani gospodin.
Uvek tako. Dva koraka napred, jedan nazad..
To je bila večerašnja priča mlade novinarke u usponu. Veronika Hejs je hodala ka svojem malenom miniju kojeg je parkirala pre samo nekolio sati. Tamo u uglu pored tog crnog glomaznog mercedesa.
Osećala se tako malom i nebitnom zbog tog glomaznog..
Zaobišla je taj auto sa pogledom zavisti i radoznalosću. Ko li je taj muškarac sa iskreno lepim ukusom za igračke? Volela bi da ga upoznam. Otvarala je svoju malenu zlatnu torbicu marke Paulini sa razmišljanjem o tom čoveku. Pokušala je da proceni godine tog gospodina..
Zgrabila je te ključeve od njenog malenog jadnog minija sivkasto crne boje sa jednom belom štraftom po sred krova. Glupavo pomisli ona. Škljocanje brave. Već je osećala miris svojeg parfema kojeg je stavila u svoj auto. To joj je popravilo raspoloženje.
Jutros ga je namirisala.. svoj mini moris.
Zalupila je vrata uz još jedan pogled ka tom mercedesu a onda zaorala po gas papučici nakon što je besno namestila menjač u rikverc. Auto posluša zver u sebi.
Žurka. Očekivala je da se tamo pojavi jedan čovek. Rečeno joj je da će tamo da se pojavi, obećano joj je. Trebala je ranije da shvati kako je to bila laž. Mnogo ranije..
Uz vrisak malenog minija ona izlete iz velike garaže u prizemlju, mahnunla je jednom gospodinu sa kravatom u malenoj kabini prilikom izlaza i to je bilo to.
Veronika Hejs je bila mlada žena koja je i rukama i nogama živela po svojem načinu života, čak i kada bi to značilo da treba da gazi da bi doprla do svojeg cilja.
Mini moris je jurio ulicama grada sve do onog dela gde se njen maleni auto samo ulio na autoput. Ostavljala je grad iza svojih leđa.
Te noći je imala nameru da se odmori kako treba. A jedini odmor takve vrste čekao ju je u vikendici jedne njene drugarice. Subota i nedelja sama..
Osmehnula se..
Mesec se lagano kotrljao nebom. Zvezde su treperile u svojoj tišini. Par svetala u daljini hitalo je svojim poslom. Farovi njenog minija nisu se plašili mraka.
Veroniki se nije dopala ta tišina u autu pa je spustila na trenutak pogled sa autoputa kako bi namestila neku pristojnu radio stanicu. Naišla je već iz prve na neku pesmu koju je dobro poznavala.. podigla je pogled zadovoljna sa sobom.
„Oh sranja!"
Dve malene reči i bolan izraz na njenom licu. Ona prva lekcija kod svakog instruktora za vožnju da se nikada ali nikada ne ispušta pogled sa autoputa, ovoga puta nije bila poslušana. Posledica toga je bio oštar zvuk kočnica i strah koji se prosuo poput mleka..
Veronika Hejs je gledala kako zabija haubu svojeg automobila u jedan veoma čudan objekat koji se otjednom našao na sred puta. Pre nego što je savila glavu ispod malog volana sa idejom da će je to eventulano spasiti, uspela je da ugleda zaslepujuće svetlo kako izbija iz tog objekta, šta god to bilo.
A onda je došao mrak.
„Veronika Hejs je nestala 23-ćeg avgusta pre godinu dana i dva meseca, pa ipak, njene novine za koje je radila kažu da nemaju nameru da prekinu potragu bez obzira šta je rekao službeni izveštaj policije.“
Otvorila je svoje oči uz jasan zvuk nečijih reči iz neposredne blizine. Još uvek joj je bilo mnogo toga nejasno, imala je neki bol u glavi.
Onako u polu snu, pogledala je oko sebe..
„Pokušaj da se uđe u trag mlade novinarke je misteriozno ostao uzaludan, ali upkros tome glavni ljudi novina za koje je radila ne odustaju. Policija nema odgovor ali teorija o kojoj se govori o tom događaju, ne prestaju da dolaze.“ Glas je dolazio iz jednog velikog ekrana sa njene desne strane..
„Ko je to.. gde sam ja..“ Pokušala je da dođe sebi tako što je prešla rukom po svome licu, njen vid joj se tada vratio sasvim.
Pred njom novi vrli svet otkrio se u potpunosti.
„Ime mi je Noilatunejzer a ovo su vesti koje slušam o tebi. Zanimljivo. Nisam znao da Zemljani toliko brinu o svojima. Svi ti silni ratovi a opet..“
Tri krupne činjenice su imale za nju šokantnu vest. Prva je bila ta da ona ustvari nije imala ništa na sebi. Niti jednu jedinu krpicu. Ništa. Bila je naga kao od majke rođena..
„O moj Bože.. ja sam.. gde je moja od... O moj Bože ne, nemoj to da radiš..“
Vrisak i stenjanje uz nalet suza i drhtaj njenog nagog tela su predstavljale onu drugu šokantnu čenjenicu.
Zatim joj se okrenu jedno lice na izgled čovečije..
„Ne brini Veronika. Neću ja uraditi ništa što ti nećeš poželeti.“
Ona ostade bez glasa. Njen dah se izgubio kao oteran nekim činima, njene oči su zanemele a ona.. na taj jedan trenutak zaboravila je i da je ko zna gde, i da se nalazi na krevetu potpuno naga.. Sve je zaboravila. Izuzev tog lica koje ju je gledalo sa osmehom i još nečim zagonetnim..
Ispred nje se nalazio neko ko nije sa ove planete..
Poslednja činjenica.
Veronika je imala sitno kovrdžavu kosu svetlo plave boje, jake braon oči sa malim trepavicama i tankim obrvama. Nežno lice lepo oblikovano i proporcijalno. Krasilo ju je taj raskoš tela kojeg je dobila od svoje majke, bila je građena poput kalupa manekenke..
Kosa joj je stepenasto padala iza leđa dok je po ramenima samo dodirivala granicu njene kože, održavala je taj stil već godinama.
„Znaš, za jednu Zemljanku i ne izgledaš toliko loše.“
To nešto što joj se obraćalo sa savršenim akcentom Njujorčana i imalo je tu boju glasa koju ne zaboravljate tako lako.. kao svi oni glasovi sa radio stanice.
Imao je crnu talasastu kosu koja kao da se kretala sama od sebe. Ljudski oblik glave ali i na tome se sve zaustavljalo sa slićnosću čoveka. Sve ostalo je počinjalo i završavalo kao u nekim filmovima.
To biće pred njom imalo je pipke čini se svuda po telu.. negde su nestajali na obilnom telu od nekoliko stotina kilograma a opet, negde su ti isti pipci ponovo pojavljivali kao nekakva vizualna igra.
„Za ime Boga.. šta si ti?“ Zadrhtao joj je glas u svome pitanju sa suzama na licu.
Na njegov lagani pokret u njenom pravcu ona slabašno vrisnu i povuče se koliko je mogla sve dok joj je to dopuštala ivica kreveta.
"Ah, kako ono vi kažete u svojem ironičnom nadahnuću, nada umire poslednja, da li je tako?“
Devojka ga je gledala uz plač i drhtaj..
„Dobro. Da ti odgovorim na pitanje pa da završim i ovu pa recimo, ne tako po mojoj želji misiju. Kada šef kaže nešto ili sledi klimanje glavom ili otkaz.“
Biće je gotovo lebdelo iznad čvrstog tla. Taj vizuelni efekat je postignut zahvaljujući njegovim pipcima kojima se kretao.
„Ljudska bića.“ Zaustavio je svoju kretnju kako je ne bi dalje plašio, ali je komentar ipak prostrujio tom prostorijom.
„Moje ime je Noilatunejzer kao što već rekoh, i ja sam Neoulajanac. A sada spavaj..“
Njegove oči otjednom bljesnuše nekom zlatnom svetlošču poput malene lampe i počeše da žmirkaju velikom brzinom. Taj efekat je bio dovoljan da Veronika Hejs zaspi tog istog trenutka.
Noilatunejzer okrenu polako leđa toj devojci. Njegov nevidljivi hod po vazduhu odneo ga je dalje od tog kreveta i lepe Veronike. A onda je zastao ispred jednog običnog ali sasvim običnog zida sobe. Svojim pipcima tamo gde su trebale da stoje ruke, dodirnuo je na par mesta negde po tom zidu.. i zid se rasprsnu u svega nekoliko boja.
Pogled ka planeti Zemlji sa svojom prevladajućom plavom bojom bio je pogled koji je taj tuđinac i tražio od početka.
Kada je Veronika otvorila ponovo oči uvidela je da se opet našla na krevetu, odmah se trgla prizvavši sećanje od prošlog puta. Ovoga puta poskočila je i našla se na nogama čitava dva metra udaljena od.. kauča.
Tada je uvidela da je ustvari ležala na jednom crvenom kauču ukrašenog mahagoni drvetom.. Veoma luksuzan kauč. I skup. Zatim je podigla pogled i osvrnula se oko sebe.
Veoma brzo je shvatila da se nalazi u kući nekoga ko je imao novaca ali i ukusa, i to joj se na izvestan način dopadalo. Kamin u kojem je gorela pristojna vatra stajao je pravo ispred njenog kauča, iznad kamina stajale su sabljarke, mačevi koji su se dodeljivali kao nagrada za ratne pobede. Podsetilo ju je na njenog pokojnog oca, oficira Američke vojske.
A tek kada je ugledala sliku koja je bila okačena na zidu iza kauča Umalo se nije onesvestila, shvatiši da je to Mona Liza. Odlučnim koracima prišla je tom zidu. Krenula je rukom kako bi dodirnula..
„Nemaš potrebe draga moja da proveravaš.. daleko si lepsa od nje..“
Trgla se sa pogledom u pravcu odakle je došao taj glas. Tamo, stajao je čovek naslonjen leđima od vrata sobe sa jednom nogom preko druge. Činilo se da je tu bio već neko vreme..
„Oh izvini nisam te primetila.“ Spontani odgovor Veronike, bez nekog razmišljanja.
Čovek u ranim četvrdesetim godinama obučen sasvim opušteno, prošetao još malo pogledom po njoj. Bez ijedne reči. Jasno joj je u tom trenutku pokazao za šta se interesuje.
Veronika se sitno osmehnu..
I dalje uz izuzetnu pomoć tišine on on pusti lagan korak u njenom pravcu, tek tada otkri svoju desnu ruku iza sebe. Nosio je neotvoreni šampanjac.
„Sinoćna žurka je bila.. pravi izbor za moj izlazak u grad. Nema sumnje.“
Uz maleni osmeh komentarisao je glasno svoja ramišljanja. Veronika se u tom trenu priseti one žurke od sinoć. Setila se uz osmeh njene koleginice sa posla zbog koje je se i našla na toj žurci. Obećala mu je jednog bogatog neoženjenog tipa. Baš po njenom ukusu..
Podigla je pogled ka njemu, prešla preko njegovog lica na tren a onda se dala u istraživanje tela tog muškarca.
Njen domacin je imao jarko braon oci, krupne obrve i nesto jacu bradu, staru dva dana. Prosečno lice ali je nekako nosilo dečački šarm. Sagnuo se kako bi bezbedno spustio bocu šampanjca. Kako joj je tada bio okrenut leđima imala je priliku da i taj deo njegovog tela pogleda pobliže.
„Ne sećam se kako smo dospeli kod tebe. Nadam se da si bio fin prema meni.“
Pomalo već ohrabrena pustile je te reči uz pokret koji ju je odveo napred do već poznatog kauča. Onaj osmeh kojeg je često koristila u ovakvim situacijama bio je i ovaj put upotrebljen.
„Da li ja to primećujem izvesnu sumnju na moj račun?“
Pogledao ju je iza sebe sa jednom podignutom obrvom. Uhvatio ju je tada pomalo iznenada pa se ona osmehnu, osećajući se pomalo neprijatno. Njene oči gladno su gledale u njegovu zadnjicu.
„Podseti me molim te kakvo je tvoje ime, malko sam zbunjena..“
Pokušaj da se zaboravi onaj trenutak pre, nije bio toliko uspešan koliko se ona nadala. Ali, on je kulturno samo nastavio njenu misao.. Okrenuo se ka njoj i osmehom odgovorio na njeno pitanje.
„Nejtan, Nejtan Stivenson. A ti si čuvena Veronika Hejs.“
Čovek oživi svoje trenutne misli a onda laganim korakom priđe joj i zauze mesto pored nje. Očigledno je znao tačno na koji način da se nađe u njenoj blizini, i njoj se to jako dopadalo. Pogledala ga je sa istim osmehom.
„Drago mi je Nejtane. A možeš li mi reći po čemu sam to ja čuvena?“
„Naravno da ću ti reći.. Inače, dopada mi se kako si obučena.. zato sam te i primetio među svim onim devojkama sinoć.. Volim kada žensko ima dobar ukus odeće.. ali ne i samo to..“
„A jel?“ Osmeh na njenom licu opet je zaigrao.
Nejtan je pogleda pravo u oči, zatim se lagano radoznalim pogledom spustio niz njen vrat do onog dela gde je počinjala kragna njene bele svilene košulje.
Farmerke u kojima je bila Veronika su bile izuzetno uske, tamno plave teksas sa jasno ženskim stilom. Na desnoj nogavici stajala je plejboj zečica sa zlatnim vezom.
Ono što je bilo očigledno, desilo sledećeg trenutka. Nejtanova ruka se našla na njenim usnama.. Njena tišina je govorila dovoljno glasno.
„Slatka si..“ Dve reči. Prišao joj je usnama i poljubio je. Mekano. Nežno.
Način na koji je to uradio, neposredno, nekako stidljivo ali opet iskusno, bio je ujedno i pun pogodak. Odgovorila mu je na taj poljubac još jače. Strastvenije. Kao da je to još sinoć planirala da uradi. Ruka polete ka njegovoj kosi..
Šampanjac je mogao samo da gleda kako se dvoje ljudi lagano pomeraju ka naslonu kauča.. i ti pokreti tela nisu se na tome zaustavili. Nečeg u vazduhu, nešto u njihovim telima ili opet nešto treće, nateralo ih je da se prepuste toj strasti. Toj prvoj varnici.
Spretna ženskost dovela je Veroniku u ležeći položaj sa glavom na jastuku, ali i Nejtana preko njenog tela. Poljubac je potrajao par minuta.. Njegova ruka je pronašla put do njenih grudi.. svila je bila tako mekana na dodir.. Znao je dobro šta radi.
Skliznuo je jezikom niz njen vrat bledog tena sve do tačke razdvajanja sa ramenom. Nije imao nameru da se tu zaustavi. Radio je to tako iskusno. Njene oči posmatrale su ga sa uzbuđenjem koje je raslo poput plime, gledala ga je kako nestvarnom spretnošću ustima otkpočava i to poslednje dugme što ostade kao prepreka njenim grudima..
Košulja otvori put do njenih nedara. Nejtan prvo podignu pogled i kao što je to radio nebrojano puta, pogleda je sa iskustvom starog zavodnika, želeći da kod nje izazove iščekivanje..
Njeno telo počelo je lagano da treperi. Njegovi pokreti usmereni ka toplini njenih bradavica ubrzaše njeno disanje. Kada je dodirnuo jezikom ono što je jedva čekala otkucaji srca čuli su se u toj sobi..
Da li je on bio levoruk ili ne, ona nije znala, ali ta njegova ruka pronašla je ono što je tražila.. malenu stazicu do stomaka. Raširila je noge u tom trenu pokretom, kojim su odvajkada, još iz doba koja su se gubila u zaboravu, žene davale do znanja da su spremne...
Vrisnula je lagano ali prigušeno. Nejtan je bio u njoj. Ušao je prstom tamo gde ga je žudno i čekala. Zgrčeno lice Veronike govorilo je samo o jednom. A njeni uzdasi su to spremno potvrđivali do poslednjega daha.
Gotovo da je Nejtan zaronio glavom u njene vrele grudi, zatim je uhvatio njene usne u momentu kada ga nije očekivala. Nalet adrenalina u telima to dvoje buktilo je vatru..
Bilo je nečega u njegovom dodiru, nečega što ona nije mogla sebi da objasni, izuzev što ju je privlačilo kao naelektrisani magnet. Ljubila ga je svojim usnama koliko je mogla od svojih uzdaha, a njene ruke.. šarale su po Nejtanovim leđima.
U jednom trenutku dok su strast gutali svojim usnama osetila je njegove obe šake na svojim polu nagim grudima. Već sledećeg trenutka osetila je još jedan deo njegovog tela.. njen vrisak propaćen vrelim dahom..
Ušao je u njeno telo možda i iznenada ali svakako ne i neočekivano.. ali to je valjda i bio njegov stil.. I dopalo joj se.. Pogledala ga je zahvalno sa osmehom..
Dodirnula mu je lice..
„Pravi muškarac.. ne pita da li može..“ Razumela je šta je tražio od nje i pustila ga, da je uzme ponovo i ponovo..
Polušapat njenog glasa izgubio se među mnogobrojnim zvukovima njihove zanesenosti. Ulazio je svojim udom sve brže i jače. Znoj je počeo da se sakuplja na svakom dolu Nejtanovog tela. Veronika je već tada bila mokra.. u svakom delu..
Stajala je okrenuta licem ka jednom od zidova sobe.. držala se desnom rukom od taj veliki sivi zid ali drugom rukom milovala je njegovu zadnjicu.. Nejtan je goreo poput nezasite vatre. I nije prestajao.. Stajali su u toj pozi nekoliko minuta ali on je tek počinjao..
Veronika nije znala za sebe..
Kada je otvorila oči svetlost joj prvo zamagli vid a onda, kao uplašena svojom budnošću, poče da se povlači svojim telom mehanički. Strah je bio prisutan. Ležala je na travi sa pogledom u plavo nebo.
Nije mogla da se seti ničega. Ni kako je tu dospela ni zašto je boli glava kao da je previše sinoć popila. Žurka. Ta reč iskliznu joj kao raskrsnica na putu.
Umorna u nogama uspela je da se podigne sa tla. Pogledala je prvo oko sebe a onda shvativši gde se nalazi poče da gleda po sebi. Da. To je bila njena odeća od sinoć a i taj prokleti auto je bio tu.
Kako li se našla na travi pitala se..
Prešla je rukom po svojoj kosi a onda krenula nespretno ka svojem autu. Čekao ju je parkiran pored puta.
Bacila je pogled u pravcu puta, tamo bi negde trebao da se nalazi vikendica njene drugarice. Mogla je da oseti svežinu jutra.
Mini moris zabrunda ispod svoje malene haube i trenutak kasnije pokrenu se u pravcu u kojem je bio i parkiran. Tražila je svoj mobilni telefon..
Noilatunejzer ju je posmatrao odozgo sa jednim od svojih zamišljenih pogleda. Nalazio se nekoliko stotina metara iznad njenog vozila. Naravno nevidljivi mod je bio aktivan od momenta kada ju je teleportovao na toj zelenoj travi.
Nevidljivost je bila samo jedna od osobina njegovog svemirskog broda, konstruisanog za daleka svemirska putovanja.
„Kako napreduje njena beba?“ Upitao je Noilatunejzer na svome rodnom jeziku.
„Sasvim normalnom brzinom za rasu na čijoj smo planeti.“
Glas nije dolazio iz jednog pravca. Osećaj je bio kao da je lelujao prilikom svake izgovorene reči.
„Onda je moja misija ovde završena. Vrati nas kući Ngahua.“
„Razumem.“ Odgovorio je brod.
KRAJ
Čestitamo!
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.